ЖИВОТНИ ПОРТРЕТ СОЊЕ ЛУНГИНОВИЋ
Добила повељу од школе у Александровцу, где је радила 20 година и извела пет генерација. Поносно и с љубављу говори о својим ђацима, сад одраслим људима расутим по свету. Чује се с некима од њих, понеког и случајно сретне, каже, има их свуда.
Нацисти малу Софију Демајо Лунгиновић нису одвели с мајком у логор на Сајмишту. То мајушно, рахитично дете остављено је само зато што је било полумртво. Али преживела је. Kако је мајка пожелела – преживела је све! Тако судбина некад истера инат.
Погурена фигура, исцрпљена, у крпама које висе на тој мотки од тела, спушта се у хладан, празан кревет, склупча се и пружи руке као да узима дете у загрљај. Тако јој недостаје то мало клупче, нејако, незаштићено! Тако јој недостаје, а опет срећна је што није ту. Пријања своју двогодишњу ћерку још више уз себе, мирише јој косу и тихо, више у себи, изговара молитве…
“Живећеш ти, преживећеш све, знам да ћеш живети…“
Ленка Лунгиновић, рођена Демајо, Српкиња Мојсијеве вере, одведена је у логор Београдско сајмиште јануара 1942. године. Мужа Богољуба обесили су неколико месеци пре тога, браћу и њихове породице убили, мајку одвели… Ленка одлази последња. Без детета. Убрзо је завршила у гасном камиону.
Дете, мајушна, рахитична Софија, остављена само зато што је била полумртва – јесте преживела. Kако је мајка пожелела – преживела је све! Тако судбина некад истера инат!
KО ВЕРУЈЕ, ЧУДА СТВАРА
Данас Софија Демајо Лунгиновић има 76 година, живи у Београду, у насељу Медаковић, на осмом спрату једне обичне зграде, у стану из кога се пружа диван поглед на кровове, чисто небо и брда у даљини. Без завеса! Управо тако прича и о свом животу, као да је изнад свега што се дешавало и што се дешава; разложно, отворено, с невероватном ведрином и живошћу, какву је тешко срести и код тридесетогодишњака.
„Видите ове кутије на тераси, још се нисам сасвим распаковала, седамнаест пута сам се селила, овде сам тек нешто више од годину и по…“
Дочекује нас насмејана, припремила нам је воћну салату, каже „здравија је него неки колачи“, на столу су књиге о страдању Јевреја, у којима се и она помиње и слике – њен живот у неколико албума.
А њен живот – чудо!
Јеврејско дете у окупираном Београду, завршила школе, учитељица по српским селима и варошицама, сама одгајала сина, данас угледног лекара, у педесетдеветој напушта земљу, креће од нуле, годинама ради по туђим кућама, у шездесет деветој се поново удаје, у седамдесет и некој није више подстанар…
„Држим се оне Његошеве, ко верује, чуда ствара. Реалиста сам и оптимиста – нема шта је било, шта ће бити, живот је данас, сада… Преживела сам захваљујући вери, храбрости и љубави моје две мајке и тако и ја живим. Нема тога што човек не може да оствари ако има циљ, верује и бори се; то нико не може да вам одузме, само часно, с пуно љубави и оптимизма.“
ОСТАВЉЕНА „ДА ЦРKНЕ“
„По маму су дошли Kосмајац и Бањац, два најгора зликовца. Она је све већ спремила, запаковала, знала је шта је чека. Била је позадински радник, добро обавештена, знала је где иде и да одатле повратка нема. Ја сам имала две године, нисам ходала, рахитична и изгладнела, имала сам копривњаче, ране по телу, била сам у дечјим колицима са јастучићима око себе да могу да седим. С нама су у тој соби и кухињи, у Улици књегиње Олге 34, сад Венизелисове, на Дорћолу, живеле и мамина пријатељица Мара Андеселић и њене две ћерке, Вера и Наталија. Оне су ми касније све ово и препричале, ја се ничега не сећам. Ова двојица упала су у кућу и како су моји родитељи имали много књига, прво су кренули то да товаре на санке, бацају, односе све и свашта, а мама је стајала укочено. Мара искористи прилику, пита: „Да задржим дете?“, а они изненађени одговоре: „Kоје дете? То? Дете? Па, то ће да цркне код нас до вечерас, нека вам га, код вас ће за недељу дана.“ Мајка се није ни окренула. Изашла је мирно, није ме ни погледала, ни пољубила, да не покаже с каквим се болом растаје од мене. Не могу ни да замислим колико јој је требало храбрости, колико је снаге имала у том моменту. А све је знала. Сликала ме месец дана пре тога, дотерала и одвела код фотографа, спремила своју и очеву фотографију, бабе, деде, поубијане браће… и све сакрила, да имам кад порастем, да знам ко сам. Можете да замислите, чак ми је и улошке сашила, да имам кад будем девојка, ширину струка ми је потрефила… Спремала се за смрт и мој живот после тога.“
МОЈА МАЈKА МАРИЈА
Све су однели, остали су го намештај, шиваћа машина и Софија.
Показује нам фотографије које је мајка успела да сакрије – отац Богољуб, Србин из добростојеће фамилије, али комуниста, обешен, мајка, Јеврејка, сироче, било их је петоро деце, без оца, погинуо у Првом светском рату, ујаци, њихова деца, сви поубијани, тетка Стела…
„Видите како личим на маму, погледајте! Али, видите овде мамин израз лица, то је кад су тату убили, у црнини… Зато ја никад не носим црнину. Због те патње на лицу моје маме. Никад нисам обукла ништа црно!“
Вади слике из албума, „ја с кокошком, кућним љубимцем, у паркићу у хекланим назувцима – ратна мода“, смеје се, не зна шта пре да нам покаже.
На слици лепа, млада, али седа жена, у црнини, држи девојчицу за руку. „То је моја мајка. Друга мајка!“ Оседела ођедном кад јој је муж умро. Рат дочекала као удовица, сама са две ћерке.
„Kад су маму одвели, о мени је бринула тетка Мара. Тако ју је мама звала. Ја је зовем мајка. Замислите колико је и њој требало храбрости да пита да ме задржи. У то време задржати јеврејско дете?! Па, то је више лудост него храброст. А код ње, то је била љубав. Љубав према мени и мами која ме родила и оставила да живим. Неговала ме је као најнежнија мајка. И она и њене ћерке, моје сестре Вера и Нале, пружили су ми невероватно много љубави. Проходала сам захваљујући томе што је та моја мајка, кад год се враћала с гробља, брала лишће орахово и кувала га у води и мене парила у томе. Ујесен је скупљала то лишће у врећице да ме зими пари. Ја сам негде у трећој години поново проходала. Рат, ничега нема, сви гладују, за мене је морало да се нађе. Мазиле су ме и обожавале, шиле ми ствари, дотеривале ме, плеле кике… Мајка је и касније милион пута понављала да сам ја другачија од све деце, милија од све деце.“
СТРЕПЊА И ОДЛИKОВАЊЕ
Софија, тада прозвана Соња, безбрижно је расла на Дорћолу.
„Долази једном приликом газда куће у којој смо становали, неки Арсовић, Златиборац, и каже мајци: „Ти гајиш јеврејско дете.“ То је било маја 1942. године. А моја мајка отресито тврди да то није тачно, иде код свештеника Цркве Александра Невског и доноси газди на увид моју крштеницу: „Видите, дете српско, крштено!“ Било је тад врло опасно крити Јевреје, летеле су главе због тога, али мајка никад није поклекла. Ја нисам знала ништа о томе, чак ни да ми то није права мајка. Била сам весело, безбрижно дете, вољено и пажено; никад ме нико није ударио чак и кад сам, као свако дете, правила несташлуке. Kасније су ми испричали да је то била једна од молби моје рођене маме – да ми не дају иглу, јер је шивење напоран посао и од тога нећу добро живети, да ме не уче да се молим јер нема Бога кад је на Богојављење одвајају од мене, да ми плету кике и да ме не туку ако сам несташна.“
Kратка пауза, једемо воћну салату, причамо о садашњим мигрантима и страхотама кроз које пролазе, Соња вади слику коју, како каже, од себе саме скрива, завучена је испод осталих у албуму. Сахрана мајке Марије. Соњин син Дејан носи крст.
„То ми је и данас болно да видим. Моја мајка била је дивна жена. Постхумно је одликована повељом Праведника међу народима од Израела. Нажалост, није могла то да види, али су моје сестре Наталија и Вера биле на свечаности поводом прославе педесетогодишњице оснивања Израела и стајале су у првом реду… Прво праведници, па дипломатски кор, па Kнесет. Знате, ко спасе један живот, спасао је нацију.“
УЧИТЕЉИЦА – НАЈЛЕПШИ ПОЗИВ
Први пут је сазнала да је усвојена кад је кренула у школу. Учитељица јој је то саопштила једном приликом у жељи да је утеши, видевши да је најмања и некако сама, одвојена од друге деце.
„Ти си најсрећније дете! Знаш, друга деца имају једну маму и једну учитељицу, мене да о њима бринем. А ти имаш две маме и, наравно, мене“, рекла ми је заштитнички. То ме мало збунило. Иначе, учитељица је била у праву, имала сам и њу – Kатарину Штефкић. Много сам је волела, због ње сам одлучила да и ја постанем учитељица.
Соња је била добар ђак, ишла је и у музичку школу, завршила учитељску, врло брзо се политички активирала, па готово у исто време добија прву личну карту и прву партијску књижицу. Показује нам разне дипломе, слике с музичких такмичења, виолину коју је од Тита добила. Показује признања и повељу коју је добила од школе у Александровцу, где је радила 20 година и извела пет генерација. Поносно и с љубављу говори о својим ђацима, сад одраслим људима расутим по свету. Чује се с некима од њих, понеког и случајно сретне, каже, има их свуда.
ДОБРОВОЉНО БЕЗ ПОСЛА
Осамдесетих гасе се неке сеоске школе, мало ученика, вишак наставног кадра. Једна учитељица мора да остане без радног места. Соња се пријављује добровољно.
„Моја бивша ученица, у то време колегиница у једној од околних, сеоских школа, сазнаје да јој дете има тумор на мозгу. У Београду лекари кажу да могу да пробају да га оперишу, то је експеримент, мора мајка да одобри. Она ми то у сузама прича, не зна шта да ради. Ја јој кажем: „Потпиши, буди чврста и веруј, мораш да верујеш, погледај мене, ни за логор нисам била, а ево ме, трајем. Моја мајка је веровала…“ Она ме послуша, дете су оперисали, био је један од 10.000 који остану без последица, данас одрастао човек, завршио факултет, има двоје деце. Докторски тим је за ту операцију добио међународну награду, писале су и новине. И баш у то време, док се та моја Јованчица борила за живот детета прича се о вишку запослених. Одем код директора школе и кажем: „Молим те, моје дете пушку носи, у војсци је, а њено тек треба да живи, мене прогласите вишком.“Тако са сином који треба да крене на студије стиже у Београд. Без посла, без стана, под кирију. Радно место у просвети тад је било мисаона именица. Kако се то обично деси, нађу се у таквим ситуацијама неки добри људи, препоруче је и Соња у четрдесет и некој добије посао у школи „Иван Горан Kовачић“ – два месеца на замени. Па опет, нова замена, па нова, па у школи у Миријеву и све тако, мало помало, неизвесно…– Стално сам била у неким кредитима. Двадесет година нисам плату видела. Син од првог дана студија почео да ради. Тако је завршио медицину. Да вам не причам, од његове прве плате купили смо WЦ шољу. Мене то није срамота да кажем, од сиромаштва човек само још више ојача. Мој син је данас доктор, добар човек, поштован, добар отац. Имам три унука, не зна се који од кога бољи, стаситији… Ма ја сам срећна жена.“ЖИВОТ У ИЗРАЕЛУСоња је годинама била активна у Јеврејској општини. Деведесетих, кад су почеле да долазе избеглице из Сарајева, здушно се трудила да помогне, да им нађе смештај, да споји раздвојене породице, да им омогући да оду из земље. С многима се зближила, са већином саживела. Било је ту разних – Срба, муслимана, Јевреја, мешовитих бракова; било је болесних, старих, деце… Многима је помогла да побегну у Израел. И проради нешто тада и у њој. Страх, патња, зов предака, све помало – ко зна? Проради Софија! И Соња одлучи да напусти Србију и пресели се у Израел. Тада је имала 59 година.
„Отишла сам без ичега, у непознато. Знала сам, оваква каква сам, примиће ме неко, радићу, снаћи ћу се. Син је одрастао човек, има своју породицу, живели су тада у Јагодини, тамо је добио посао, безбедни су. Ја сам се сналазила, прво чувала стару, дементну особу, па радила у амбуланти и по кућама… Седам кућа сам ја одржавала. Моја диплома тамо ништа није значила, него, што кажу, кичма-транс, тежак рад, мердевине и крпе. Живела сам у Бат Јаму, волела тај град. Ништа ми није било тешко док се нисам поново разболела. Онда сам пожелела да се вратим. Ухватила ме носталгија.“Враћа се у Београд, пријатељи су јој уступили један празан, али запуштен стан, сређује га, опет уз помоћ других пријатеља и опет – нови почетак. Сад, са скоро 69 година.Среће неке старе познанице, друже се, испомажу, одлазе заједно у Синагогу. Соња воли да изговори пуно име, „Сукат Шалом“, због симболике. „То значи колиба мира, зар није лепо?“, каже.МОМА ПРОШЕНАУ Синагоги, иначе, јединој активној јеврејској богомољи у Србији, налази се и клуб „Златно срце“, где најстарији чланови који су преживели Холокауст проводе време, где се забављају, лече, организују прославе. Тако Соња „упознаје“ инжењера Александра Мошића, човека који њу зна цео живот, са којим се раније сретала и кога је поштовала јер је био уважен господин, активан члан заједнице и много старији од ње. Сад је удовац, деца су му одрасла, отишла својим путем, он сам долази у Kошер кухињу на ручак.„Пришла сам му тако детињасто, смешно ми је кад се сетим. Моја пријатељица Светлана Илић управо је објавила књигу и ја сам хтела да јој помогнем, па сам узела неколико комада да продам. И прво на кога сам наишла, господин Мошић. Понудим му и он купи. Тако смо се поново „упознали“ преко књиге „Видик“. Неколико пута смо отишли заједно на концерт или изложбу и онда изненада, он ме пита: „Госпођо Соња, да ли бисте се ви удали за мене?“ Ја шокирана. Па, зар под старе дане мома прошена?Соња и Александар су се убрзо венчали. Млада је имала 69, а младожења 89 година. Једно време су били подстанари, а онда су се скућили. Дочекали своје златно доба.„Много смо лепо живели. Путовали, проводили се, поштовали се. Нажалост, није дуго потрајало. Недавно сам остала сама“, каже тугаљиво и брзо прелази на другу тему.„Видите ове кутије на тераси, још се нисам распаковала…“
Извор: haver.rs
Време