Драган Вукашиновић
Александровац, 1. јун 2021
О НОВИНАРСТВУ, РЕЧ ПО РЕЧ...
Где је и у ком правцу иде српско и светско новинараство ? О томе смо у прилици да разговарамо са Драганом Вукашиновићем, новинаром агенције Танјуг.
Драган Вукашиновић је дипломирани историчар уметности. Али, на сву срећу бави се једном другом можда занимљивијом и креативнијом "уметношћу", новинарством. Иза њега стоји вишегодишња каријера. Од Трећег канала Телевизије Београд, Студија Б, Радио Телевизије Панчево, листа Панчевац, РТВ Војводине, па до агенције Танјуг. При чему је у неким редакцијама обављао и улогу уредника. Што је, озбиљан новинарски пут. То, и сама чињеница да је Александровчанин, разлог су више да поведемо разговор о овој теми.
- Почео бих са уобичајеним питањем. Како си доспео у свет новинарства, да ли си ти изабарао новинарство или је оно одабрало тебе ?
-Ја сам изабрао новинарство. То ми је било опредељење од средње школе. Ко се сећа такозваног усмереног образовања можда ће се сетити и смера култура и информисање. Од кад памтим хтео сам да будем некако деруштвено активан, али не у тада јединој политичкој партији, па је новинарство било добро решење. Касније је политички живот либерализован, али је новинарство за мене задржало ту почетну привлачност и могућност за независно јавно деловање.
- Сећаш ли се можда свог првог новинарског задатка ?
- Први прави новинарски задатак имао сам као почетник у ондашњем Студију Б, радио и телевизијског станици која је деведесетих година прошког века пружала могућност слободе говора и деловања и била тих година omilljena међу слододномислећим људима у Србији. Требало је да као радијски репортер направим анкету уживо у нејвећим књижарама у Београду о кандидатима за НИН-ову награду за роман године. Лила Радоњић, главна уредница Студија Б ме је испратила на задатак уз речи „Слушамо те и ако нешто зезнеш мртав си“. Трауматично искуство, али сам некако испливао и преживео. Метод бацања непливача у воду да се види да ли ће да се удави или проплива има своје предности. За оне који преживе.
- Долазиш из мале средине, како се прави новинарска кариејера и како опстати у новинарству ?
- Имао сам среће да се као студент потпуно случајно упознам са некадашњим уредником забавног програма ТВ Београда Милошем Мишом Теодоровићем који ме је са још једном групом колега (међу којима је и аутор овог интервјуа) убацио у посао на тадашњем Трећем каналу РТВ Беогарад, касније РТС-а. Мој рецепт је била велика лубав према послу, добра информисаност и заинтересованост за оно чиме се бавиш и потпуно поштовање правила да си новинар 25 сати дневно. Без те преданости и упорности не можеш да направиш ништа ни у каквом послу. На поштен начин.
Држим да спадам у оне који знају и друге начине доласка до успеха у послу, али су гадљиви на њих.
- Многи сматрају да је новинарство страст, а исто тако има оних који су мишљења да је бити новинар довољно имати одговарајући факултет или пак да је то нешто што се временом научи. Какво је твоје мишљење поводом тога ?
- Без страсти према послу је тешко бавити се било којим занимањем. Образовање је преко потребно, али се одавно с правом тврди да је новинарство и занат, а он се учи у редакцијама. За то су потребе јаке редакције у којима може да се пече занат. Ма жалост током последњих тридесетак година су такве редакције систематично разваљиване, а кадар се крунио и расипао. Нове су стваране, па опет урушаване, и то је процес којиу се циклично понавља, а одлика је недовршеног друштва у коме се јавна сцена инструментализује зарад остваривање често приземних интереса појединаца како изван професије тако и у њој самој.
Новим генерацијама није лако, јер се сада праве инстант редакције, новинари и уредници, па они који желе да уче немају превише могућности за то. Класична домаћа неолиберална шема: интересна група обезбеди новац из сумњивих извора, прогласи подобне lljude за геније овог заната, они потом покупе клинце са улице које набеде да су ноивинарске звезде, а јавност навикнута на ниске стандарде до прихвати и готова пропаст.
- Својевремено се говорило за новинарство да је "седма сила". С обзиром да се доста дуго бавиш њиме, да ли делиш ово мишљење ?
- Не. То је легенда. Та времена су прошла и у развијеном свету, а камоли код нас где све што долази оданде стиже у искривљеном и неретко первертираном облику. Гушење медија постало је толико да се новинартсто претворило у своју супротност, односно пи ар, промоцију нечијих политичких, пословних и других интереса уместо у њихово критичко промишљање. На јавној сцени имамо две врсте медија, оне који промовишу преко сваке мере тренутно владајућу касту и друге који под фирмом слободе говора гурају опасан друштвени инжењеринг. Нема ту слободе говора ни на једној страни. То је уосталом светски тренд. Погледајте шта се дешава у Америци где су медији себи дозволили да воде отворени рат са сопственим предсеником из идеолошких разлога. Друштва која су важила за најдемократскија и најслободнија са снажним медијима, сада се претварају у тоталитартистичка, а корпоративни медији служе искључиво интересима власника и сњима повезаних деруштвених елита уместо јавности. Убеђен сам, међутим да ће неки нови клинци да се изборе с овим стањем. Свет по природи ствари тежи да дође и равнотежно стање, иако лудаци љуљају тај чамац не би ли га преврнули.
- Имао си прилику да радиш на радију, телевизији у штампаним медијаима. Сада у Танјугу. Има ли ту разлике када је реч о начину рада?
- Велике су разлике између тих медија. Мислим да би за младог новинара било најбоље да поћне у новинама да би се научили писмености, под условом да новина имају лектора. У агенцијама се учи како се пише вест, што је основно у овом послу, а тек након тога да се пређе у електронске медије. Идеално је да се каријера заврши у неком недлејнику, када човек већ све зна, има велико сикуство, научио је да пише има изграђен интегритет и уме да доноси закључке. На жалост, у пракси је често све окренуто тумбе, па млади људи добију микрофон у руке иако не умеју да сложе поштену реченицу, па брукају и себе и фамиљу у живом програму. Касније нико не може да им објасни колико су глупи и неуки, а такви су најопснији, зато што су најупотребљивији као промотери разних интереса.
- У току своје каријере био си у прилици да се срећеш са раличитим мање или више познатима личностима. Да ли је међу њима било неког које на тебе оставио посебан утисак?
- Овај посао је посебан и због те привилегије да се упознају личности о чијој близини највећи број људи може само да машта. Био сам у прилици да разговарам службено или приватно са многима. С некима и да се заседим у кафани у веселој атмосфери. Фасцинантно је колико су најумнији људи у Србији једноставни, приступачни, пријатни, комуникативни многи од њих ослобођени сујете. Обожавао сам својевремено да разговарам са академицима Николом Милошевићем, Костом Чавошким, редитељем Александром Сашом Петровићем, и многим другима. Велика је срећа била слушати паметне људе уживо, јер од њих има шта да се научи.
- У нашем поднебљу када се говори о медијима, врло често се употребљава израз "независни" или "провладин". Која је цена коју један професионални новинар мора да плати да би "био и остао свој" ?
- Нема независних. То је легенда. Постоје слободни и релативно слободни и они који тешко да се могу назвати медијима, јер не испуњавају своју основну сврху, а то је да служе јавности. Цена истрајавање на професионалним принципима није мала. То је непрестана борба са собом и другима, борба између морања да се обезбеди егзистенција и потребе да се сачува образ. Као и у сваком прављењу компромиса, немогуће је остати потпуносвој и бескомпромисан. Никад времена за јавни посао, па ни новинарство нису лака. Разликују се по томе што су нека само тежа од других.
- Сигурно да има пуно младих који маштају и размишљају да се баве овим послом. Има ли новинарство своју будућност ?
- Новинарство пролази кроз многе промене, немали број их је лош, али оно има будућност, јер људи по својом природи имају потребу да сазнају информације, открију сакривено, објасне замагљено и живе слободно. Не треба имати неверицу у будућност и у људе. Увек ће бити храбрих и поштених, паметних и истрајних. Свет није ни досад пропао, па неће ни убудуће, али то подразумева сталну борбу за место под сунцем и високе принципе.
Време