КАРА СТЕВАН
Сваке године, 15. фебруара одавањем државних и војних почасти обелезава се Дан државности Србије. Празнује се на Сретење, као спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године подигнут Први српски устанак.
Историчар Миленко Вучићевић држи да је на орашачкој устаничкој скупштини било присутно око 300 лица. Данас це, на основу историјске и мемоарске литературе, може утврдити само присуство ових лица: прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Хајдук-Вељко Петровић, Вуле Илић-Коларац, Милисав Липовац, Ђорђиц из Вишевца, Јован Крстовић из Буковика, Алекса Дукић, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, кнез орашачки Марко Савић, трговацТеодосије Марићевић, Алекса Јаковљевић, кнез Вићентије Петровић из Кораћице, кнез Матија Јовичић из Тополе, Михаило Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара, Милутин Савић из Гараша, Марко Катић, Петар Дугоњић из Маслешева, Благоје и Глиша оба из Маслешева, Ћира Прокић и Милоје Чекеревић из Маслешева, Стеван Рајаковић, Мата Миливојевић, Мандић и Милован Ђурић из Страгара, Андреја Јокић, Риста Ђурђезић, Михаило Манојловић, Паун Чолкћ, Матија Милошевић, Лазар Милосављевић, Димитрије Перић, Димитрије Манојловић, Гаврило Ђурић, Григорије Марковић, — сви из Тополе, Ђорђе Дукић, Танасије Дукић, Јован Ризнић, Сретен, Теофан и Јаков Томковићи из Баше, Гаја Остојић из Орашца, Петар Кара из Трешњевице, Хајдук Милета из Глибовца, Хајдук Кара Стева из Прова, Хајдук Милован из Плане, Димитрије Радовић из Врбице, Милован Ђурковић из Јагњила, Милош Арсенијевић из Драгоља, Јанко Рачанин из Раче, Никодије Добрић из Овсишта, Марко Милосављевић из Копљара, Никола Лека из Липовца, Милован Гарашанин из Липовца, Радован Гарашанин из Липовца, Сима Сердар из Даросаве, Тома Старчевић из Орашца, Јован Булатовић из Орашца и Васа Сараманда из Буковика.
Занимљиви су и изводи из књиге Константина Н. Ненадовића "Којекуде Србијо" о Карађорђу, први пут издате у Бечу 1883. "Па тог дана 24. Јануара 1804 год. пође Кара-Ђорђе од куће само сам са своја 4. момка-чобанина који су добро оружани и у Турско лепо чоано руо одевени; трећег дана 26. Јануара, имадне само 9. момака, а седмог дана 30. Јануара, на три Јерарха искупи до 300. Срба под оружијем; запали хан у Бањи; а потом и у Сибници и неколико Турака потуче, и пође своме побратиму Станоју Главашу Харамбаши који је имао чету од 40. по избор Хајдука, и у ког је чети био, Вуле Илић из Смедерева, Хајдук Вељко Петровић, Хајдук Милован из Плане, Кара-Стева из Пожаревачке нахије, Милосав Лаповац, Милета из Глибовца, Мата Кара-Тошић из Копљара, и многи други знатни хајдуци, јунаци. Успут са тим бројем први јуначни Срба, идући Кара-Ђорђе да нађе Станоја Главаша, палио је по селима Ханове Турске, и Турке гди је год кога нашао и у путу срео, убијао је, и народ на оружије за одбрану чести вере и отечества позивао је, и око себе скупљо; и изашиљо људе на све околне главне Србе; јунаке, и Кнезове да народ у чете збирају и да на скупштину у Орашац 2. Фебруара на Сретеније Господње дођу. И тако идући Кара-Ђорђе, и народ на оружије противу Турака подижући, деветог дана започетог свог светог устанка дође у село Копљаре, ту Станоја нађе и с’ њиме се састане, који се са својом четом Хајдука, Кара-Ђорђевој војсци које је већ на броју 2.000 Срба било присоједини; и одатле тог истог дана 1. Фебруара оду на конак у Орашац; код Обор Кнеза Марка куће. Орашачки Хан у ком је 12. Турака било обколе и они им се предаду, и од њи одузму оружије и одело и заточе и, а Хан запале".
Ко је био нас славни предак ? Према казивању његове ћерке Теодоре 1866. године, био је омаленог раста, широких груди, крупних очију, осредњих црних бркова, уздигнутих обрва, округлог црнопурастог лица. Својим јунаштвом, Кара-Стеван посебно се истакао у чувеном боју на Иванковцу 1805. године. По сведочењу Јована Станишића из Иванковца, који је у доба боја на Иванковцу имао 26 година, а његову изјаву забележио Исидор Стојановић 26. августа 1846. године. Кара-Стеван из Прова, је у малом шанцу од запада побио "без броја Турке" посекао "и Турчине и ата", и "изнео је 7 рана", а "кад дође у велики шанац, заиште онако рањен "Дајте ми ата да идем да им се осветим, но не даде му његов господа Миленко. Своје сведочење износи и Илија Димитријевић Корић из Пољане. "Овом редуту био је заповедник буљукбаша Кара-Стеван из Прова. Са трију страна нападали су Турци на овај окоп а Срби су их храбро одбијали. Поједине, Турске хатлије јуришали су из стрме стране овог visa. Ускакали су у шанац. Пиштоље избаце и онда се маше ножа, кога су у зубима носили. После једног сата клали су се међу собом Турци и Срби у откопу и он паде Турцима у руке. Заповедник изгубљеног шанца Кара Стеван из Прова, округа пожаревачког, задобио је 9 рана; оде кући на лечење, али се и не појави у овом крају на бојном пољу. Ваљда је сирома умро од тешких рана". О томе је причала и Кара-Стеванова ћерка Теодора: "У овоме јуришу прескочи један турски јунак на белом ату с голом сабљом у руци споља у шанац, кога Срби дочекују живом ватром из пушака, који полумртав падне, но у томе падању ударио Кара-Стевана сабљом те га је тако обранио да су му се виделе џигерице". Јунаштво Кара-Стевана забележено је и у књижевним делима. У песми Симе Милутиновића-Сарајлије, објављене у "Сербијаници" 1826. године под насловом "Први важни бој" стоји:
"У Ресави л'Иванковац dič'se
Разбитијем Афис-пашанијем,
Ако славни Кара-Стеван згибе,
и Милован, збиљски војевавши,"
После битке, Кара-Стеван тешко рањен вратио се у Прово, одакле је отишао у Кличевац код Миленка Стојковића где је умро после неколико дана.
Време